8.10.07

SUNCE U ČOVEKU

U domu smo za starije maloletnike. Čekamo da se pojavi moj otac i da me vaspitač preda u njegove ruke. Vreme za otpust ističe, a od oca ni traga ni glasa. Svi smo nestrpljivi. Ja se nudim da ga potražim po zgradi, a ako treba, i oko zgrade. Ali ne veruju mi.
Tada ulazi moj otac: sav zadihan i sa žutim lavorom na glavi. Govori da je autobus kasnio i da ne može da se zadržava jer autobus za kući samo što nije krenuo. Veruju mu.
Stigli smo u naš grad. Otac, izgleda, nema nameru da idemo pravo kući. To znam jer sa autobuske stanice krećemo ka centru grada. Obilazimo kafane: otac me svima pokazuje i govori da sam upravo došao iz vojske. Ne veruju mu.
Najzad stižemo kući. Majka gleda u oca, i mislim, počinje da plače: Gospode! Šta radi lavor na tvojoj glavi?
Otac se nasmeši i reče: On pomaže da ličim na Sunce.