8.10.07

MOJ NOS

Moj nos zauzima središte mog lica. Onako odoka, ima ga o-ho-ho. Pravi se važan. Ništa ne skriva.
Ostali uređaji na mom telu: oči, uši, usta, ljubavni mišić, pokušavaju da privuku pažnju. Opremljeni su čulima pa misle da su važni. Prenose mi sve što osete, ne pada im na pamet da me ostave na miru.
Moj nos pun je dlaka koje hvataju razne bubice, grudvaju ih u mala klupka, oblažu slinom i pohranjuju na unutrašnje zidove nozdrva. Moj nos ne hrani se bubicama. Čuva ih na toplom sve dok ne postanu dovoljno velike da se same brinu o sebi, izađu na svetlo dana i same samcate se zapute u svet. Dok to čekam, pripremam se za taj srećni događaj puštajući da na moj nos padaju razne gluposti. Moj nos je pravo mesto za to. Gledam povorku malih i velikih budalaština, uredno poređanih, kako klize s nosa. Gutam ih jednu za drugom, pretvarajući ih u sok jednim jedinim zamahom jezika.
Ako u nozdrve mog nosa gurnem glave kućnih mezimaca i uvrnem im repiće, ne čuje se ama baš ništa, čak me ni ne golica.
Moj nos više se ne bavi politikom.
Oženiću se ženom među čije sise mogu savršeno da zabodem svoj nos.



Napomena:
Pojedine rečenice preuzete su iz priče „Moj pupak“ Ticiana Skarpe i, sa znatnim izmenama, ugrađene u ovu priču.