8.10.07

BALETSKA PREDSTAVA

Baletan stoji raskrečen, ogrnut velikim crvenim šalom i okrenut levim bokom prema publici: lagano maše rukama, kao saobraćajac. Desetak krhkih balerina, u suknjicama boje zlata, trčkara i skakuće oko njega: pokreti njihovih elastičnih ruku čini mi se da oponašaju rad velikih ptičjih krila. Muzika je tiha, nežna, smirujuća, uspvljujuća čak. Vreme ipak prolazi, ali ništa se ne događa: rekao bih da već čitav sat prisustvujem početku: baletan i dalje stoji, balerine i dalje trčkaraju oko njega. Nekada, dok sam bio mlađi, naprezao bih se da nešto shvatim: na trenutke bi mi se činilo da sam nešto i razumevao, samo na trenutke. Kad bih bar smeo da zapalim cigaretu: hrabri i pametni su napustili predstavu ili zaspali.
Počinjem da razmišljam o balerinama. Gaćice su im sigurno mokre: kladim se da su im se prilepile za njihove male guze, sto posto sam siguran da su im se usekle u pice.
Muzika se naglo pojača i prekide mi misli. Najzad se nešto događa: baletan, najednom, poče da podiže jednu po jednu balerinu uvis tako da mu se lice svaki put, na trenutak, nalazi između njihovih oznojenih butina. Mnogi u publici ne uspevaju da zadrže suze.
Zašto ih sve podiže? usudih se da upitam ženu.
Ljubi im ribice, odgovori mi šapatom.