8.8.08

Kratke priče bez muke

8.10.07

ŠEŠIR

Pavle izlazi na ulicu, prepun je sreće zbog povišice.
Kaže: Ih!
Onda skida šešir i baca ga uvis.
Šešir ostaje gore.

PREPOZNAVANJE

Iz kuhinje niko ne bi da iznosi đubre. Glavni kuvar jednostavno neće: može mu se. Samo stoji i vrti palčevima. Kada se neka kanta napuni, vikne: Đubre!
Neko, možda baš i ja, ostavlja posao i prilazi.

KUPLERAJ

Tražio sam kupleraj po Pirejskoj luci. Rasturao sam se od pešačenja misleći da ću i dalje morati peške, ali pronađoh trotinet za prevoz. U međuvremenu su me neki američki marinci izazivali dobacujući mi sa ukotvljenog nosača aviona: "Srbine, seronjo, šta tražiš ovde?" Ništa im nisam odgovarao, ali sam zato, onako u prolazu, odmahivao uzdignutim grčkim kolicima.
Stigoh do diskretno osvetljene zgrade. Uđoh unutra. Primetio sam da svi šetaju goli ili se tucaju.
Raspitujući se za kupleraj, samo sam saznao da ne primećuju moje prisustvo.

BUM!

Dok sam skidao sa Interneta američku igricu o hvatanju Osame bin Ladena, prekinula me je spodoba u kariranom odelu što je kroz otvorena vrata ušla u moju sobu. Sa sobom je unela torbu punu američkih letećih vojnika i pustila ih da lete oko mog lustera i ispuštaju govanca na moj tepih i nameštaj. Pokušavala je da mi ih proda za po sto evra svakog. Najzad se sagla i sasula mi u uvo: „Srpski vojnik je odličan letač, ruski vojnik dostiže brzinu zvuka, ali američki vojnik leti brzinom svetlosti i postaje nevidljiv. STEALTH!“

Oduvek mrzim trgovačke putnike, a od rata naovamo osećam i veliko gađenje prema vojsci i vojnicima. Ustadoh da uzmem sprej protiv insekata, ali se karirani postavi ispred mene i zauze pozu profesionalnog boksera. Onda sam ga molio da svoje vojnike spakuje nazad, ali on ni da čuje.
Iznerviran njegovim odbijanjem potegoh „kalašnjikov“.

O SO­LE MIO

Moj otac je voleo da posmatra zalazak sunca dok sluša radio. Jedne večeri nema oca pred TV ekranom. Izađem na trem i zateknem ga kako sedi u svom naslonjaču. Skala starog „filipsa“ svetlela je u mraku. „O sole mio“ razdirala je tamu. Na stočiću pored naslonjača stajala je ispijena čaša vina.
Moj otac je spavao. Kod nogu mu je spavao pas, u krilu mačka, a na levom ramenu papagaj.
„Bože, kakva slika!“, prošaputao sam.
Moja majka je došla za mnom. Stala je ispred oca i povikala ushićeno: „O sole mio, sunce je sada u tebi!“

ODLASCI

1.
gledam je lepa je još uvek je volim vodili smo ljubav svaki dan pa svaki drugi pa petkom pa s mene pa na uštap ali sada čisto da se otresem pokušavam da je podsetim na stara dobra vremena zguza ali prekasno poče rat pade bomba pade zid bežimo u podrum gologuzi goloruki
u podrumu gužva smrad plač izvlačimo se potrbuške ukočenih zakrvavljenih očiju napolju mrak blato buka prelazim pogledom preko jedva vidljivih zgrčenih tela
s leva nadesno s desna nalevo pomeramo se gologuzi goloruki pomera se svaki od nas i svi zajedno pomeramo se sa zapada na istok ili sa istoka na zapad u mraku u blatu mučenje hladnoća
guram vučem noga se opruža ruka se savija svi zglobovi rade glava sustiže ruku potrbuške predah
to se dešava u prostoru ničijem prostoru koji se ovde uzima kao put u slobodu put u slobodu prema istoku ili prema zapadu čudno a i smrt vreba prema zapadu i prema istoku po pravilu pa bilo nas četvorica ili milion
znači i četvorica i milion
nijedan konačan broj bilo parni bilo neparni
2.
spreman sam kolena na slami dupe u vazduhu šake na zemlji raširene kao stopala jasno kao dan bol u kukovima dupe se mrda glava još uvek bistra hteo bih kući konačno
u štali mračno ali vidim svaku slamku napolju se oglašava pištolj bar tri četiri puta poneki jauk možda vrisak ili nešto slično
četvoronoške do vrata mogao bih tako i na kraj sveta ako treba četvoronoške na put oko sveta na kolenima ruke prednje šape oči dva prsta iznad tla
podižem glavu virim kroz pukotinu napolju deru kožu naprave rez oko pojasa pa je onda svlače kao džemper
ležim potrbuške u mraku u slami zastoj nigde ne putujem nazirem veliki džak brzo mu prilazim
savijenih kolena povijenih leđa stiskam džak uz stomak znači sad sam na boku držim ga džak reč je o džaku jednom rukom iza leđa podvlačim ga pod glavu ne ispuštajući ga bojim se da ću ga izgubiti ako budem brz zavući ću u njega glavu pa ramena glavom ću dotaći dno
3.
jedino poneka slika i majčin glas eto u nekakvim časovima pre nego što je otišla rekla mi je da se čuvam nije rekla ni čega ni zašto ja sam poštovao tu njenu brigu i uspeo sam živ sam ukoliko je stvar u tome
pa još jedna slika još jedna već treća možda ih uskoro više neće biti ja od glave do pete i lice pobednika gledam ga odozdo ne liči ni na šta
ogromne glave sa šeširom punim cveća i ptica nagnut nad mojom sedom kosom pogled mu plamti strogošću
ukratko ukočen klečim na nekoj poljani ruku stisnutih da prsnu molim ga po njegovim uputstvima
još nije gotovo žmuri i zapeva na meni nepoznatom jeziku ja krišom gledam u njegove usne
završava opet me gleda užarenim pogledom ja brže-bolje dižem svoj i ponavljam sve tumbe
vazduh treperi od zujanja insekata
u trenu trenu kojim prolazi sva moja prošlost hvatam leptire
seckam leptirima krila makazama na uske trakice jedno pa drugo ponekad za promenu i oba odjednom i puštam na slobodu telo
4.
za jednu osobu predviđeno je pet kilograma mislim žita o žitu je reč nesamlevenog za četiri člana znači četiri puta više što bi po garantovanim cenama uz bonove koštalo 20 pa se isplati stati u kilometarski red žito se deli iz džakova od po pedeset kilograma zato je potrebno imati kese jedna kesa košta 500 za dvadeset kilograma žita treba 20 za četiri kese 2000 što znači bez sopstvenog džaka ništa
sam džak na dodir prijatan mali nekad služio za ugalj dvadeset kilograma juta vlažna stisnem curi sad ali nekad davno davno beskrajno dugo početak ovoga života drukčije je izgledao
pa se pridignem na lakat zavlačim u njega u džak reč je o džaku zavlačim ruku milujem žito pokušavam da brojim zrna jedno po jedno nemoguće jednom rukom i dalje pokušavam jednog će dana biti moguće
izručiti žito na zemlju vratiti zrna u džak jedno po jedno nemoguće nemam snage bojim se izgubiću
apetit slab zrno žita čini mi se buđavo žvaćem buđavo bez brige neću umreti nikad neću umreti od gladi
5.
uhvati me da spavam san a ja čim legnem ja na žalost odmah ustanem pa sam nervozan strašno sam besan
onda se setim onda se vraćam njoj mojoj slobodnoj šaci radije nego nekom drugom delu tela pomaže kad ničeg nema slika snova sna povoda za razmišljanje govorim što mi pada na um slabim pokretima donjeg dela lica mrmljam
dolazi mi do očiju ne vidim je zatvaram oči nešto fali inače su mi oči obično zatvorene ili otvorene
ako to nije dovoljno mrdam je šaku reč je o šaci deset petnaest sekundi zatvaram oči pada zavesa
san
dat mi je san kao varam ženu kao okusio sam ljubav sa nekom ženicom po mojoj meri koja i sama sanja i to u snu o muškarcu po svojoj meri to mi je u životu dato ovaj put



Napomena:
Pojedine rečenice su preuzete iz romana "Kako jeste" Samjuela Beketa i, s neznatnim izmenama, ugrađene u ovu priču.

SUNCE U ČOVEKU

U domu smo za starije maloletnike. Čekamo da se pojavi moj otac i da me vaspitač preda u njegove ruke. Vreme za otpust ističe, a od oca ni traga ni glasa. Svi smo nestrpljivi. Ja se nudim da ga potražim po zgradi, a ako treba, i oko zgrade. Ali ne veruju mi.
Tada ulazi moj otac: sav zadihan i sa žutim lavorom na glavi. Govori da je autobus kasnio i da ne može da se zadržava jer autobus za kući samo što nije krenuo. Veruju mu.
Stigli smo u naš grad. Otac, izgleda, nema nameru da idemo pravo kući. To znam jer sa autobuske stanice krećemo ka centru grada. Obilazimo kafane: otac me svima pokazuje i govori da sam upravo došao iz vojske. Ne veruju mu.
Najzad stižemo kući. Majka gleda u oca, i mislim, počinje da plače: Gospode! Šta radi lavor na tvojoj glavi?
Otac se nasmeši i reče: On pomaže da ličim na Sunce.

MOJA ŽENA SPAVA

Posmatram je: sa viklerima u kosi i maskom na licu ona je sasvim druga osoba, hoću da kažem, ne sviđa mi se.
Podižem se polako, da me ne oseti. Ljuti se kad ustajem noću: uvek misli da je napuštam.
Uvlačim se u kuhinju i nečujno okrećem ključ. Gladan sam: gutam hranu pravo iz frižidera i gledam kroz prozor. Kiša je prestala, ponovo se vide zvezde kao i pre nekoliko sati: kako se brzo menjaju stvari na ovom svetu. Zubi mi trnu od hladne hrane. Želudac mi se ledi: imam utisak da će mi zaleđeni komadi mesa iseći taj važni deo utrobe. Ali moram da jedem. Moram!

KAD SLIKU OKAČIŠ NA ZID VIŠE JE NE GLEDAŠ

ZID
uspravan, okomiti deo kuće na kome leži krov kuće i koji pregrađuje njen prostor. - Oko mene zidovi. - O zidovima vise raskošne slike.
SLIKA
proizvod slikarstva, izrađen bojama na platnu, hartiji, drvetu, staklu i sl. - Svanu jutro, gledam sliku.
POKLON
ono što se daje besplatno, ono što je poklonjeno, dar. - Poklonu se ne gleda u zube. - Otvori oči, dragi moj, imaš poklon od mene.
RADOST
stanje onoga koji je radostan, osećanje zadovoljstva zbog kakvog uspeha, poklona i uopšte zbog nečeg prijatnog, dobro raspoloženje, veselost. - Tvoj poklon priredio mi je veliku radost. - Van sebe sam (lud sam) od radosti, plivam (topim se) i (od) radosti. - Ova slika je divna. - ne znam šta ću od radosti.
NEDOUMICA
dvoumljenje, kolebanje, nerešivost, neodlučnost. - U nedoumici prelazim pogledom preko zidova. U nedoumici sam gde da okačim ovu sliku: nigde se ne uklapa. - Gde da je okačim?

ODRASTANJE

Eno mene! Šepurim se pred lavovima, smejem klovnovima, pentram za artistima i trčim za devojčicama. I srećan sam: ne moram da se ponavljam. Kuću sam zaboravio: ne javlja se ni kao reč.
*
Moj otac mi se prikrada s leđa i grabi me desnom rukom za kosu, a levom za okovratnik. 

*
Moj otac me plaši. Povlači me svaki čas, naizmenično, za desno, pa za levo uvo i govori: "Ovako, i samo ovako se pravi čovek."
*
Varam svog oca. Gledam mu u oči i klimam glavom, dok mi govori, i istovremeno vodim tajni život.
*
Moj otac me budi pre svanuća i tera da trčim oko kuće.
*
Život doživljavam samo donjom polovinom tela. Dane trošim kradom: ne odbrojavam ih, nema ni potrebe, imam ih toliko pred sobom.
*
Moj otac sedi u fotelji i čisti lulu. Naređuje mi da radim sklekove. Majka se pravi da čita.
*
"Nikad nisam verovao tuđim rečima. Ni svojim", kaže mi otac i ostavlja knjigu na krila.

BALETSKA PREDSTAVA

Baletan stoji raskrečen, ogrnut velikim crvenim šalom i okrenut levim bokom prema publici: lagano maše rukama, kao saobraćajac. Desetak krhkih balerina, u suknjicama boje zlata, trčkara i skakuće oko njega: pokreti njihovih elastičnih ruku čini mi se da oponašaju rad velikih ptičjih krila. Muzika je tiha, nežna, smirujuća, uspvljujuća čak. Vreme ipak prolazi, ali ništa se ne događa: rekao bih da već čitav sat prisustvujem početku: baletan i dalje stoji, balerine i dalje trčkaraju oko njega. Nekada, dok sam bio mlađi, naprezao bih se da nešto shvatim: na trenutke bi mi se činilo da sam nešto i razumevao, samo na trenutke. Kad bih bar smeo da zapalim cigaretu: hrabri i pametni su napustili predstavu ili zaspali.
Počinjem da razmišljam o balerinama. Gaćice su im sigurno mokre: kladim se da su im se prilepile za njihove male guze, sto posto sam siguran da su im se usekle u pice.
Muzika se naglo pojača i prekide mi misli. Najzad se nešto događa: baletan, najednom, poče da podiže jednu po jednu balerinu uvis tako da mu se lice svaki put, na trenutak, nalazi između njihovih oznojenih butina. Mnogi u publici ne uspevaju da zadrže suze.
Zašto ih sve podiže? usudih se da upitam ženu.
Ljubi im ribice, odgovori mi šapatom.

MOJ NOS

Moj nos zauzima središte mog lica. Onako odoka, ima ga o-ho-ho. Pravi se važan. Ništa ne skriva.
Ostali uređaji na mom telu: oči, uši, usta, ljubavni mišić, pokušavaju da privuku pažnju. Opremljeni su čulima pa misle da su važni. Prenose mi sve što osete, ne pada im na pamet da me ostave na miru.
Moj nos pun je dlaka koje hvataju razne bubice, grudvaju ih u mala klupka, oblažu slinom i pohranjuju na unutrašnje zidove nozdrva. Moj nos ne hrani se bubicama. Čuva ih na toplom sve dok ne postanu dovoljno velike da se same brinu o sebi, izađu na svetlo dana i same samcate se zapute u svet. Dok to čekam, pripremam se za taj srećni događaj puštajući da na moj nos padaju razne gluposti. Moj nos je pravo mesto za to. Gledam povorku malih i velikih budalaština, uredno poređanih, kako klize s nosa. Gutam ih jednu za drugom, pretvarajući ih u sok jednim jedinim zamahom jezika.
Ako u nozdrve mog nosa gurnem glave kućnih mezimaca i uvrnem im repiće, ne čuje se ama baš ništa, čak me ni ne golica.
Moj nos više se ne bavi politikom.
Oženiću se ženom među čije sise mogu savršeno da zabodem svoj nos.



Napomena:
Pojedine rečenice preuzete su iz priče „Moj pupak“ Ticiana Skarpe i, sa znatnim izmenama, ugrađene u ovu priču.